Музичари са четири стране Југославије:

Милица је рођена у Сарајеву у породици музичара. Њен отац, Људевит Пап, хрватски виолиниста мађарског порекла, предавао је на факултету у Београду где упознаје њену мајку Ангелину Бојовић, пијанисткињу српско-црногорског порекла и 1970. године пар одлучује да се пресели у Сарајево.

Миличин отац нашао се у енциклопедији знаменитих личности Југославије, захваљујући свом доприносу свету уметности: прва виолина Београдског симфонијског оркестра, један од оснивача Удружења музичких уметника Србије, свирао је у оркестру Сарајевске опере где је формирао први гудачки квартет. Поврх свега, полиглота - говори чак седам језика: немачки, мађарски, пољски, руски, италијански, српско-хрватски и француски.

Миличина мајка је реномирана пијанисткиња која још увек предаје у Средњој музичкој школи у Сарајеву, а међу њене бројне талентоване ученике убрајају се и М. Карачић (САД), Б. Хорват (Канада), М. Олењук (Немачка), С. Куленовић (Словенија)...

И у Миличиној широј породици има успешних музичара, њен ујак је виолиниста, D. Миловић (Луксембург), а њен брат од тетке перкусиониста, А. Радуловић (Србија).

Чудо од детета пред којим стоји велика међународна каријера…

Милица већ са 10 година свира захтевна дела композитора као што су Ф. Шопен, С. Рахмањинов, Р. Шуман и Ф. Лист, а свој први соло концерт имала је са само 14 година. 1991. године додељена јој је државна стипендија Босне и Херцеговине и омогућено да студира на Факултету музичке уметности у Београду, где се са својих 17 година, нашла на врху ранг листе примљених кандидата. За време студија, осваја бројне награде, међу којима је награда «Олга Михајловић» за најбољу пијанисткињу на факултету и награда «Радмила Ђорђевић» за најбољег корепетитора соло певача. Победница је више такмичења солиста, од којих јој је најдража награда «Петар Коњовић».

Милица је имала срећу да учи од водећих пијаниста и педагога: A.Valdma, N. LJ. Starkman, S. Bogino, V. Ogarkov, S. Dorensky, L. Istvan, I. Khudolei, Y. Kot, I. Alekseyhuk, R. Kehrer, D. Anderson, P. Scheyder, L. Pogorelich, D. Protopopescu… Свој педагошки рад, Милица започиње у 21. години у Београду.

Ометена ратом:

Југославија, нажалост, бива захваћена грађанским ратом. У то време Милица је у Београду, где годинама нема вести о својој мајци. Од априла 1992. до 1996. године, готово да није добила ниједно мајчино писмо, а глас јој је чула у ретким приликама, и то захваљујући радио-аматерима.

Милица црпи снагу из музике. С обзиром да је рођена у Сарајеву, сматрају је избеглицом, нема пасош, не може да путује, а самим тим ни да учествује на међународним такмичењима.

Ренесанса у Сарајеву:

По завршетку рата, враћа се у Сарајево 1997. године као професор клавира, камерне музике и корепетиције у средњој музичкој школи. Убрзо након тога, 2000. године, постаје спољни сарадник на Сарајевској музичкој академији.

У земљи која је разорена поделама у послератним годинама, Милица, која је пола Српкиња, пола Хрватица, користи своју уметност као поруку толеранције и љубави. Прихвата филозофију Антоана де Сент Егзиперија који каже «Колико код да си различит од мене, брате мој, нећеш ме повредити, већ ћеш ме обогатити».

Такође, започиње рад на пројекту за Унеско под називом «Музика без граница: мост између Сарајева, Мостара, Бања Луке и Брчког» који неће довршити због политичке ситуације и тензија између заједница, али обећава себи да ће му се једног дана вратити.

Док предаје у Сарајеву, Милица редовно путује у Београд, где завршава магистарске студије и брани рад на тему реализма у музици руских композитора, који заузимају значајно место у њеном репертоару (М. Мусорски, С. Рахмањинов, А Скрјабин, С. Прокофјев).

1998. године, позвана је на такмичење Европског удружења професора клавира (European Piano Association – EPTA), где свира концерт за клавир бр. 2 С. Рахмањинова са Београдским симфонијским оркестром.

Прва путовања и признања од стране колега:

2003. године, Луксембург јој додељује једногодишњу стипендију и добија награду «Виктор Фенингстајн» за изузетан таленат. По завршетку студија у Луксембургу, добија диплому Луксембуршког конзерваторијума - Diplôme Supérieur de Piano, у класи професора С. Бауша (S. Bausch), као и диплому Premier Prix на одсеку за хармонију, контрапункт, фугу и композицију, у класи професора А. Муленбаха (A. Mullenbach).
Милица свира у бројним земљама широм Европе: у Хрватској, Србији («Номус» – «Лемек»), Црној Гори, Словенији, Македонији («Охридско лето»), Мађарској, Луксембургу («Bourlingster festival»), Босни и Херцеговини («Сарајевски зимски фестивал»)...

Сарајевска опера је ангажује за припрему оперских пројеката као што су: Слепи миш Ј. Штрауса, Боеми Ђ. Пучинија, Риголето Ђ. Вердија, Еро са онога свијета Ј. Готоваца, Хасанагиница А Хорозића.

Школске 2005/2006 године, Милица је шеф одсека за клавир у средњој музичкој школи, а на Сарајевској музичкој академији изабрана је у звање доцента 2006. године. Уверена да европска интеграција води бољем разумевању других, задужена је за спровођење Болоњског процеса од 2007. године.

2008. године, на позив Националног конзерваторијума у Паризу Милица се сели у Француску, са циљем да се упозна са француским моделом едукације у области камерне музикe и корепетиције јер постоји идеја да такав одсек оснује и у Сарајеву. У том периоду њен живот се одвија на релацији Нант – Париз. У Паризу одржава неколико концерата, а у Нанту предаје клавир и прати професионалне музичаре и певаче.

Свој први професионални диск «Récital du Printemps», Милица снима у Паризу на Слaвенском музичком конзерваторијуму. Поводом објављивања свог диска, одржава три концерта, у Паризу, Нанту и Сарајеву, где га критика једногласно проглашава концертом године.

2010. године, сели се у Јекатеринбург у Русији, где се припрема за бројне концерте у Француској и Русији.

Откријте овај таленат који је дуго био скривен...